ono sto nas razlikuje ili cini istim
sve srecne porodice lice jedna na drugu, a svaka nesrecna je nesrecna na svoj nacin.
da. izgleda da i njena spada u tu grupu "drugacijih". ako za sve postoji razlog, kako se onda moze reci da svako kroji svoju sudbinu? isto se pitala i Marija. pokusavajuci da dokuci teoriju zivota, stvorila je svoju porodicu sa idealnim covekom. pod idealnim, smatra se da je predodredjen da stvori dom koji bi licio na bilo koji drugi, srecan dom. ispada da nije uvek kako se cini, nekad smo problem sami mi a to ne primecujemo, nego postanemo pametni naknadno. uglavnom kada bude kasno. kasno za promene. tacnije, ni sama nije bila sigurna sta zeli da promeni i koje bi to promene preduzela. "mama, otisla sam u skolu. vidimo se oko 19h."- rekla joj je cerka prisavsi joj i poljubivsi je. "ü redu sine, vidimo se veceras." - uzvratila je pogledom punim ljubavi i ponosa. ispratila ju je do vrata a zatim se vratila do prozora. sela je na klupu ispred prozora. oduvek je volela one bajkovite kuce oko kojih je veliki zeleni vrt u koji zalaze velika balkonska vrata. na prolece bi vise ptica bilo u njenom vrtu nego u sumi. u vrtu bi citala knjigu ili bi se vratila slikanju. nije imala vrt, ali je imala dvoriste u koje zalazi prozor na kojem je klupica na kojoj je mogla da sedi satima.
pored nje je stajao stafelaj sa njenom slikom. slika je odisala godinama, kao porazima. porazi koji podsecaju na to koliko je bila dobar umetnik. godine su prosle od kada nije naslikala ni jednu. ta je bila poslednja. na njoj su beli konji. i dalje joj nije postajalo jasno kako covek ne moze biti mocan i snazan kao konji. pokazuju koliko je zivot lep i kada si namucen i kada nekog moras da nosis i sluzis mu. izludjivalo ju je sto zivotinje vise cene zivot od coveka koji ima pravo da bira a nikad ne bude srecan. mozda je razlika u coveku i zivotinji upravo pohlepa. ta zelja za necim vecim, visim, jacim, bitnijim, boljim... i ona spada u tu grupu. da li je zaista pohlepa ta koja nas cini ljudima umesto zivotinjama? gledajuci u svoju sliku, shvatila je koliko je vremena izgubila na bezvredna pitanja ne dobijajuci odgovore. imala je posla. morala je da ode u nabavku i spremi rucak. uskoro joj se muz vraca sa posla, odlucila je da posle dugo vremena sednu zajedno da rucaju i odgledaju neki film. i da mu pokaze koliko je zahvalna na svemu sto joj pruza. mozda i vise nego sto moze da primi i uzvrati. gledajuci u svoje dvoriste puno cveca, ugasila je cigaretu i shvatila da tu pripada, da jeste pohlepna, ali mora da se nosi sa tim. shvatila je da je morala da se pomiri sa frazom da nekad pitanje jeste vaznije od odgovora. iako je to postalo fraza samo zato sto nam je bilo lakse da sami sebi opravdamo svoj poraz da ne mozemo uvek dobiti odgovor.