Viktorija-moj alter ego
Tu su, jedno preko puta drugog. Posle dve godine, opet na istom mestu. Vriska i histerican smeh koji su dopirali iz dvorista nisu uspeli da dostignu visinu decibela kao tisina koja je vladala medju njima. Pokusaj nastavka konverzacije bio je sam okidac njihovog odnosa. Glupa pitanja i podpitanja nisu uspevala da odrze dijalog.
-"Imate jos pola sata, gospodjice Lidl."
- "U redu, potrudicu se da zavrsimo do tada."-odgovorila je gospodjica Lidl. Nadala se da ce ovo biti podsticaj da se razgovor nastavi.
-"Slusaj, ne zelim da ti pravim probleme ovde. Izacices i razgovaracemo o svemu. Mnogo toga se promenilo od kada si ovde. Nadam se da me razumes."-rekao joj je.
-"Nema problema, razgovaracemo. Pa imamo svo vreme ovog sveta za to."-odgovorila je sa osmehom, iako je znala sta znaci njegov predlog koji je upravo usvojila.
Okrenuo se, mahnuo joj i izasao iz prostorije. Nije sacekao da mu uzvrati pozdrav. Da, ovaj razgovor je bio okidac. Ali je ovog puta ponestalo metaka. Osecala se povredjenom, ali nedovoljno za jedan metak.
-"Ipak nije bilo potrebno ni pola sata?"-ponovo joj se obratila ista sestra od malopre.
-"Ipak"-odgovorila je sa osmehom. Okrenula se ka prozoru i nadlaktila se.
Stajala je nasmejana i gledala u dvoriste. Za razliku od ostalih dana, danas su joj prijali vriska i smrad pokosene trave koji je uglavnom gusio bilo koga ko bi se nasao u blizini. Bila je odusevljena cvecem koje se uvijalo oko zidina. Osetila se kao da tu pripada. Ovog puta nije primila metak, kod nje se nalazilo oruzje. Svidela joj se slika ustanove posvecene lecenju nezne ljudske duse. Na toj slici stajala je kao pobednik.